У Дж.Чосера есть строчка:
By Seint Neote, ye wote wel what I mene.
ТутЪ V. не понимаетЪ, какЪ это такЪ: ye wot. V. привыкЪ, что измѣненiе звука вЪ корнѣ глагола имѣетЪ мѣсто у 2 и 3 лицЪ вЪ ед.ч, или ещё вЪ 1 - у прошедше-настоящихЪ глаголовЪ, какЪ тотЪ-же: to wit
Даже и вЪ НѣмецкомЪ: Du weiſʒt, er weiſʒ, но ihr wiſʒt.
А тутЪ: ye wot какЪ he wot...
КакЪ-же такЪ?
Это смешение 2-ой и 3-ей основы сильного глагола, которое началось ок. 13 в., и, естественно, отразилось в языке Чосера.
Ещё примеры колебаний в выборе огласовки претерита у того же славного автора (все из Canterbury Tales) :
Ful weel soong the service dyvyne
Yet song the lark
She sang ful loude and clere
I thank Thee, min druhtin.